Данас је: субота, 25 новембар 2017

На Четрдесетом свјетском конгресу скаута који се ове године одржава у Љубљани, а на којем учествују представници око 140 земаља, одржан је и Седми скуп Међународног удружења православних скаута ДЕСМОС који функционише благословом Васељенског патријарха Вартоломеја I. Током одржавања редовних конгреса ДЕСМОС остварује сарадњу са Помјесним Црквама у чијој канонској јурисдикцији се одржавају конгреси.

 Будући да се овогодишњи Свјетски конгрес скаута одржава на канонској територији Митрополије загребачко-љубљанске Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије се одазвао позиву ДЕСМОС-а и 10. августа се обратио учесницима излагањем на тему „Обавеза човјека према Богу, ближњем и природи је у складу са његовом природом“.  Након излагања услиједила је дискусија у којој су узели учешћа представници више земаља.

 

Уважени,

Част ми је и велико задовољство да се налазим данас са Вама и желео бих одмах на почетку да се захвалим организаторима на љубазном позиву.

Свако време носи своје бреме и поставља човеку нове теме и питања за размишљање. У ово наше време, време савремених технолошких достигнућа, намеће нам се веома важна тема коју, нажалост, све више и више савремени свет заборавља, а то је тема односа/обавезе према Богу и према човеку, а из тог односа проистиче, као сасвим природно, и наш однос према нама самима.

У библијској причи о стварању човека стоји да је човек створен по слици и прилици Божијој. Он је створен на крају као круна Божијег стварања, а стварању човека претходило стварање природе. Човек, дакле, возглављује целокупну природу и даје смисао свему што постоји. Из овог извештаја се закључује да човек као последња карика има задатак да свет, сву творевину, доведе у заједницу са Богом. У томе се састојао првобитни план Божији о човеку у свету. Да вечно живе у заједници са Богом, својим Творцем. Бог, дакле, засигурно није створио свет и човека да би га потом оставио и дао човеку да га сам уреди, без икаквог промишљања, како су веровали Волтер и Спиноза, у време Просветитељства, него се непрестано стара о њему и позива све људе у своју заједницу.

Апостол Јован каже да је Бог љубав, а као Света Тројица Он је заједница љубави, у љубави заједница Оца, Сина и Светога Духа. Човек као слика Божија је такође створен за љубав, створен је да пуноћу свога живота постиже кроз крстолику љубав: кроз љубав према Богу и кроз љубав према ближњем. Зато апостол Павле када говори о ономе што човек треба да испуњава  како би добио живот вечни сажима све заповести Божије у једну двоједину (дуплу) заповест. Он каже љуби Господа Бога свог свим срцем својим, свим умом својим и свом душом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Ове заповести се тичу заједнице, тичу се релације, односа. Казују да се циљ живота постиже само у заједници и кроз заједницу љубави и да човек није створен да буде самац. А, о каквој љубави је реч Павле нам описује у 13 глави 1 посланице Коринћанима. То је љубав која не тражи своје, не мисли о злу, која је безусловна, која увек служи Богу и ближњем, а никада се не служи њима. Као икона Божија човек је добио дарове да оствари овакву љубав. Сви дарови које је добио и постоје само због тога да би служили остварењу највећег дара који се зове љубав. Да би кроз дарове које има човек могао да себе дарује, да покаже љубав. Али да би до остварења дошао неопходно је да живи у синергији са својим Творцем, да сарађује са Богом. Та сарадња, могли бисмо рећи, одвија се кроз испуњавање заповести Божијих. Другим речима човекова обавеза је да испуњава закон Божији.

Међутим, о каквој врсти обавезе се ради? Одмах треба рећи да је појам обавезе у јуридичком смислу те речи стран хришћанској духовности, Наиме, ако под обавезама подразумевамо испуњавање правила или заповести које нам Бог поставља, онда морамо знати да заповести ни у ком случају нису наредбе које Бог споља намеће човеку. Заповести су пре упутства или путокази које нам Бог дарује како бисмо ми живели у складу са циљем свога постојања. Заповести нам откривају шта је за нас добро, ако хоћете, корисно, а шта је штетно и зло по нас. Заповести дефинишу здрав човеков живот у најдубљем смислу, живот који се увек тиче нашег односа са Богом и нашег односа са ближњим. На пример, ако Бог кроз заповест каже не убиј, или не укради, Он нам не забрањује нешто што нама припада као природно право да чинимо, не укида нам слободу. Он само хоће да нас посаветује, хоће да нам каже да ако убијемо, онда нисмо здрави, нисмо нормални људи, не живимо у складу са својом природом. Није, дакле реч о обавезама које нам се споља намећу, о дужностима које немају везе са нашом природом, него о љубави, о бризи коју нам Бог исказује кроз заповести. Или, обавеза је нешто што извире из самог бића, из потребе да будемо здрави. Бога не видимо као полицајца, него као Оца пуног љубави и непрестане бриге о својој деци, оца који је спреман да бескрајно чека и прашта све ономе који се труди да иде ка Његовом наручју чак иако греши и пада као слаб човек. Испуњавајући заповести Божије човек испуњава смисао свога постојања, достиже циљ свога живота, а то је вечност која није само нешто што нас као награда за наша добра дела очекује тек у будућности. Вечност почиње сада и овде и она зависи управо од нашег односа према Богу, али према ближњем и читавој творевини. Вечност, или живот у вечности може бити рај или пакао. И једно и друго почињу овде у историји. Како се слободно определимо овде постојаћемо и у вечности. Зато је важно да схватимо своју одговорност овде у историји.

А рај и пакао нису географски појмови, нису простори који су међусобно одвојени, где се у једном простору ужива, а у другом су мучења онако како нам казују  многе средњевековне представе о рају и паклу. Рај и пакао су управо духовна стања човекова која се тичу квалитета његовог односа са Богом и ближњим, као и односа према читавој творевини. Уколико је човек без љубави, уколико су егоизам и самољубље једине вредности његовог живота, ако свет и све око себе па и  самог Бога и ближњег види као средства за задовољење свога ега, не треба сумњати, такав човек ће бити усамљеник и већ сада живи у паклу.

Као илустрацију ове тезе навешћу причу из древног Отечника, књиге у којој се налазе поучне приче које описују искуства древних великих хришћанских аскета из првих векова. У једној таквој причи се наводи како је Макарије Велики једном приликом шетао пустињом и шетајући, наишао је на једну лобању. Светитељ је упитао лобању да му каже ко је она. Лобања је одговорила да је она била многобожачки, идолопоклонички жрец (свештеник). Тада је Светитељ упитао да му каже где се она сада налази, а лобања је одговорила да је она у паклу. Па како је тамо, упита даље Свети Макарије. Тамо постоје велике муке рече лобања, али најстрашније од свега је што сви који се налазимо у паклу слепљени смо леђима једни уз друге и не можемо да видимо лица један другоме. И само кад се ти за нас молиш можемо да видимо обрисе лица један другоме. Овде имамо две истине: прво, пакао је немогућност општења, немогућност гледања лица ближњег, немогућност заједнице у љубави; друго светитељ, човек аутентичне љубави воли свакога, па чак и онога који је грешан и неправедан и који се определио за мржњу. Зато не треба да нас чуди што у Новом Завету на једином месту где се говори о томе ко ће ући у царство небеско све се тиче односа према ближњем, у односу на којега показујемо и да ли смо верни Богу. Наиме, у 25 глави јеванђеља по Матеју читамо:

„А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје.

И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради.

И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве.

Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.

Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме;

Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.

Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?

Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо?

Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?

И одговарајући Цар, рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.

Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.

Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме;

Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.

Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти?

Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.

И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.“

Једном речју не постоји ништа у нашем животу што је неутрално. Све што чинимо и мислимо, чинимо и мислимо Богу и пред Богом. Није могуће волети Бога и бити добар пред Богом, а не волети другог и бити добар пред другим, као пред читавом творевином Божијом. Јер ако волимо Бога и ако смо одговорни пред Њим, онда волимо и Његову творевину.

Човек својим удаљавањем од Бога све више почиње да гледа и доживљава другог човека и природу као нешто изоловано од себе, као нешто страно, а све мање је посматра као заједницу узајамно повезану, као на свој дом, где је он свештеник који не служи природи већ њеном Творцу, који је извор постојања и Који је дао „свима живот и дисање“ ( Дап. 17,25 ).

Сходно оваквом поимању творевине и односу према њој, човек престаје да сагледава живот као дар Божији дат човеку, већ га посматра као биолошку егзистенцију и сву своју снагу и напоре улаже у корист те и такве егзистенције. Због таквог односа и свог гледишта према животу и свету, он губи и прави смисао и назначење свог постојања, а на природу гледа само као на место на коме борави. Његово унутрашње, духовно стање, неминовно се одражава и на спољашњи свет, на све оно што га окружује.

Човек је тај који у односу према Богу, своме ближњем и творевини ствара хармоничан саживот и рај на земљи. На то нас подсећају и речи Св. Максима Исповедника, да човек може целу земљу преобразити у рај тек онда када буде носио рај у себи.

Кроз истинско познање Бога као узрока света и човека, Коме цела природа тежи ка јединству кроз човека,  наш однос према другом човеку и природи неће имати само хуманистички карактер, већ духовни, свештени карактер, у коме су људи и природа храм, а не обични предмети  и складиште добара за употребу и пуку биолошку егзистенцију.

Сваки човек је створен као слободна личност, а личност је израз за однос, за заједницу. Без слободе нема личности, већ само постоје ствари. При том, под слободом треба разумети ону слободу која се изражава као љубав према другом, јер само кад некога волимо, онда га чинимо личношћу, онда је он за нас личност, односно постоји за нас и од његовог постојања зависи и наше постојање. Личност не може постојати сама за себе. Израз Ја извире из односа према Ти, односно постојање једне личности везано је за заједницу са другом личношћу.

Другим речима, човек као личност извире и постоји само у заједници љубави са другом личношћу. Само у заједници љубави личност је апсолутна и непоновљива. Када волимо једну личност, тада у њој видимо као постојећи читав свет и то као једну личност. Свет који се пројављује за нас у личности коју волимо и за коју смо онтолошки везани, јесте једини реално постојећи свет за нас. Такође, кад се изгуби вољена личност, онда се за нас губи све па и ми као личности.

Наш однос према другим ближњима може да се опише једним свакодневним примером са којим се сваки човек свакодневно сусреће у животу. Око нас постоје многи људи са којима се свакодневно срећемо и веома уопштено комуницирамо, а да они притом за нас не представљају ништа посебно. Такође, постоје многе ствари које видимо и употребљавамо у свакодневном свом животу, а да их просто и не примећујемо да постоје, тј. нисмо ни свесни њиховог постојања.

Међутим, ако нам било коју од тих ствари поклони једна вољена личност из љубави према нама, онда та ствар за нас престаје да буде само једна обична ствар. Постаје нам нешто посебно и драго. Чини се просто, као да она тек сада долази у постојање и постаје жива у нашим очима. И ако је којим случајем изгубимо, страшно нам је тешко. Као да смо изгубили нешто што не може више нигде да се  нађе, она је за нас постала незаменљива, иако таквих ствари има на хиљаде.

Ово искуство нам, дакле, показује да ништа не може да постоји само по себи, безлично. Такође, није исто кад нам једна вољена личност нешто слободно дарује, или кад то ми сами узимамо. С друге стране, када се прекине заједница са вољеном личношћу, тада се за нас и ствари које су нам они поклонили изгубе, постану безначајне и врате у анонимност, па се и свет уопште помрачи у нашим очима све дотле док поново не заволимо некога.

Еколошка криза коју је изазвао човек и његов погрешан, искључиво експлоататорски однос према природи је у суштини антрополошког карактера. Начин на који човек посматра и доживљава природу, руководећи се увек личним мотивима, довели су до тога да се све више удаљава од ње и да је гледа као средство, а не као део себе.

У Библијској приповести о стварању човека наилазимо и на одговор природе на човеков став.   Тамо се каже да је природа  почела да рађа „трње и коров“ (Пост.3,18), а човек је заборавио своје првобитно назначење, да треба да буде спона између Бога и створеног света и управитељ коме је поверено богатство на чување и за које је одговоран пред Богом.

Однос човека и природе никако не треба да буде у супротности већ само у позитивном, љубавном односу. Бог није саздао свет да би он пропао и био уништен. Једино решење еколошке кризе је у љубави према природи.

Зато полазећи од основне чињенице теологије и антропологије да је Бог љубав и да је љубав извор живота једино што смо дужни Богу, ближњима, творевини, а то у крајњој инстанци значи и себи јесте љубав.

 

 

 

 

РАДИО БЛАГОВЕСТИ